‒ Све до мог чукундеде уназад, за Свисвети ујутру су се затвориле радионице за модротиск и тек су после 15. марта поново почеле да раде – присећа се у њиховој кући деведесетједногодишњи Миклош Ковач из места Тисакечке, мајстор народне уметности. – Зими би нам хладна вода са киселином још више оштетила руке – показује ми своје помало квргаве прсте.
Техника модротиска је један од старих заната. Не слика се дезен на тканину, већ се тканина боји неком бојом биљног порекла, традиционално бојом са индиго основом. Површина дезена превуче се специјалним покривним материјалом који ће спречити допирање фарбе на тај део. Тај покривни материјал се после скида у купки од сумпорне и соне киселине.
Вековима се одећа са модротиском носила као део свакодневних одевних предмета. Била је постојана, није изгубила боју, споро се хабала – савршено је одговарала за пољопривредне радове који су се обављали на јарком сунцу. Модротиск је потиснут ширењем серијске текстилне индустрије и механизацијом пољопривреде. Социјалистички систем је породичне радионице модротиска подвео под надлежност Народног савета за примењену уметност. Тако је ранији мануфактурни занат претворен у народну уметност, што Миклош Ковач и данас оспорава.
‒ Ако је уметност да поштено урадимо оно што радимо, онда је уметност и то да кројач искроји две једнаке ногавице на панталонама.
Без обзира на строга правила, модротиск и те како има уметнички део: у разноликости дезена се афирмише велика креативност. Отворио се свет: у Кини се израђује тканина слична модротиску, али је то веома јефтина фалсификована роба која није снизила само тржишне цене, већ се краду и дезени.
Миклош Ковач је од 1974. године успоставио везу са Салашарском чардом у месту Лајошмиже. Они су први наручили столњаке са модротиском за башту, јер материјал не губи боју на сунцу. Са Чардом је повезана и пустарска ергела са скоро педесет коња, која приређује и коњичке представе. Одело чикоша је израђенo у Тисакечке од штофа са модротиском без шара у светлоплавој боји.
Можемо рећи да се овај традиционални производ од одела за сваки дан претворио у ношњу хорова народних песама, фолклорних група, за наступ деце; с друге стране, постао је основни материјал за завесе, столњаке и остале предмете за уређење стана.
Крајем прошле године, на предлог пет земаља средње Европе, модротиск је постао део Нематеријалне културне баштине UNESCO. У Мађарској се овим занатом бави већ пет породица. Недавно је у Бачалмашу преминуо Јанош Шкорућак, такође познати мајстор модротиска. Рад у његовој радионици наставља његов некадашњи калфа Золтан Бакош, уз подршку Јаноша Шкорућака млађег.
Радионица у Тисакечке је део тематског путног правца Еврорегије ДКМТ. На наше интересовање, времешни мајстор нам приказује дивне старе машине, објашњава нам производни процес.
Модротиск је тежак рад, више је за мушкарце. Ковачеви имају две кћерке. Супруг млађе кћерке је научио тај занат, међутим, он је пре пар година преминуо. Унуке у двадесетим годинама, такође две девојке, све више помажу деди. Тканине израђене у Тисакечке дају на конфекционирање у Будимпешту и продају у велелепој радњи у Сентандреји.
Супруга Миклоша Ковача, која је и сама изучла модротиск, поносно нам показује флајер: млада талентована модна креаторка у Будимпешти Анет Мундрус у својој радионици „kékSég“/“плавЕтнило“ креира модерне, младалачке хаљине од тканине са модротиском. Ово нам даје наду да модртиск, осим прошлости, има и будућност.
