Сегединци су због пандемије, у знак јавног сећања на прву представу Летњих игара пре деведесет година, приредили само изложбу плаката. Ове плакате много тога казују о историји Игара – а још више документарац који је био приказан у Биоскопу у центру града, док заинтересовани могу да га одгледају на линку https://www.szegediszabadteri.hu/hu/page/show/szabadteri-90. Рађање Летњих игара је повезанo са успоменом на велику поплаву 1879. године, са урбанизацијом након Првог светског рата, те изградњом Заветне цркве и Трга Дом. О изградњи Заветне цркве Сегединци су донели одлуку у еуфоричној атмосфери приликом санације након поплаве, међутим, зидање никако није напредовало. Залет је добило након Првог светског рата, када је функцију ранијих великих градова преузео Сегедин.

У Сегедин је из Клужа пресељен Универзитет, а из Темишвара Католичка бискупија. Идеја да би лети пред новом великом црквом требало приредити позоришне представе на отвореном потиче од песника Ђуле Јухаса и позоришног режисера Ференца Хонта. Узор су им биле Игре испред дома у Салцбургу. Црква и Трг са аркадама и универзитетским зградама завршени су 1930. године, а прва представа – „Мађарскo страдање“ од Гезе Војиновића - приказана је 1931. године.

Сегединске Летње игре су постале место озбиљних драма и опера. Ференц Хонт је 1933. године режирао „Човекову трагедију“, која је касније сегединској публици представљана у разним режисерским тумачењима.

Последња сезона је била 1939. године, због светског рата и диктатуре, те су се фанфаре – знак почетка следећег чина - огласиле након двадесет година. Послератна стаљинистичка политика је ригорозно забрањивала да се световни уметнички догађаји организују у близини цркава. Идеја о позорници на отвореном поново се родила тек након револуције 1956. године у духу консолидације предвођене Јаношем Кадарем.

Године 1959. поново је покренута серија представа, међутим, политика је тада још увек имала толики анимозитет према Хортијевој ери да приликом поновног почетка није ни поменуто да је овде скоро десет година већ функционисала ова институција. Поново покренута отворена позорница је постала право народно позориште. С једне стране због тога што је у знаку социјалистичке културне политике карту за представе добило много физичких радника, социјалистичких бригада, људи из унутрашњости који до тада позориште ни видели нису. Они нису дошли због представе, можда нису ни знали о чему је реч, али је био необичан, узвишени друштвени доживљај учествовати на једном таквом догађају. Када су изашли на огромну позорницу, глумци су се такође усхићено осећали видећи да у гледалишту дише шест хиљада људи.

Није само публика долазила из далека, из широког круга, већ је пола града наступало у улози статиста у спектакуларним сценама. На представи Турандота на позорници је истовремено било четири стотине актера. „Играо је Дом“, зграда је постала део сцене. Генерацијску и политичку обнову 1960-их година наговештавале су и представе као нпр. „Човекова трагедија“ са променљивим приступом. Сталне су биле представе „Јанош Хари“ и „Витез Јанош“. Све је више међународно познатих звезда наступало, најпре у оперским представама, а после и у мјузиклима који су стигли и до ове позорнице. Због пажње стране јавности, 60-их година за време Летњих игара увек је било меса у продавницама. У следећим деценијама овде су изведене на мађарском језику и са мађарским актерима „Коса“, „Исус Христос Суперстар“ и по целом свету познате рок-опере.

Била је велика сензација изведба прве мађарске рок опере „Стефан, краљ“ 1984. године. Уследио је низ мање успешних мађарских експеримената, а 2013. године је постављено ново сценско тумачење.

За девет деценија Летње игре су многоструко премашиле очекивања: подигле су град на културну и туристичку мапу Европе, оне представљају сусрет гостију и мештана, као и уметнички доживљај, угоститељима значе приход, уметницима подстицај, популарност и забаву, као и опуштени сусрет са публиком. Увек постоји могућност да ће киша упропастити представу на отвореном. Певачица и глумица Дора Синетар, која је са родитељима од детињства стални гост на Летњим играма, у документарном филму каже: Сегединска отворена позорница има карактеристичан мирис. Мирис покислог пса који се не може ничим упоредити. Срећа је гледати и срећа је играти на тој сцени.