– Десет година долазим на ове игранке. Преселили смо се из Војводине почетком рата – прича у паузи игранке Розалија Пожар Кери. – Муж ми је преминуо и после извесног времена тражећи друштво, почела сам да долазим овамо. У Југославији сам живела у месту где је становништво било само мађарско, нисам познавала ове игре, али увек сам волела да играм. Овде сам заволела народну музику Балкана: учимо буњевачке, српске, македонске и грчке игре. Стекла сам пријатеље. Из службе где радим у ово друштво долазе многе жене. На почетку су долазиле због активности, али су заволеле и друштво.

Културно друштво Кружок „Шуговица“ у Баји је маја прошле године славио десет година постојања, а од септембра па све до дана Светог Антуна у јуну сваког петка увече организује игранку у фискултурној сали Спортске основне школе „Шуговица“. Руководилац школе Јанош Ереш каже да је од оснивања, у групи прошло сигурно више од хиљаду људи. Осим мештана Баје, људи долазе из Вашкута, Бачалмаша, Кишкунфелеђхазе, а чак и из Суботице имају редовног госта.
Председница Удружења Јудит Кеглевић Шишка каже да већина учесника има претке Буњевце, Хрвате или Србе. Некадашњи матерњи језик су родитељи или бабе и деде већ напустили, али музика је и младима у крви: у овоме су одрасли, на овај ритам им се покрећу ноге. Наравно, долазе и они који немају јужнословенске корене, већ им се само допада народна музика. Многи су упознавање почели са Шурдином песмом из некадашње телевизијске серије. Неки су причали да су били на мору у Далмацији и били запањени да је тамо уместо прелепе хрватске народне музике у моди кубанска салса.

Пет година су регистровано друштво. Од тада им је положај много бољи, успешно конкуришу за финансијску подршку. Куповали су тонске уређаје, микрофоне, мајице, али је најважније да чешће могу да плате живу музику. Сада, у периоду поклада, сваког другог петка имају живу музику и играју од шест до девет. Имају музичке инструкторе који почетнике уче основним корацима. Нико се не љути ако неко у колу погреши кораке: после извесног времена ионако ће сви да се сконцентришу на музику, а не на суседа. Редовно ангажују кореографа који им показује нове игре, а са инструкторима удружења их увежбавају. Каролина Сигечан каже да су буњевачке и хрватске игре мало спорије, док су српске темпераментније. Многи воле брзе игре, састављене од компликованих корака.

У школи се учи хрватски језик као језик националне мањине и немачки. Руководилац установе напомиње да је науштрб хрватског језика све је популарнији немачки, а како многи родитељи раде на немачком језичком подручју, сматрају да знање језика помаже наћи добар посао у Немачкој. Јанош Ереш, чија је жена Српкиња из Душнока, радује се што је у школу дошао нови наставник хрватског језика, који је у Печују био члан једне фолклорне групе јужних Словена и што ће деца у секцији учити и основе хрватских игара.

У редовној су вези и са две српске фолклорне групе из Сомбора. И КУД „Раванград“ и ГКУД „Сомбор“ су већ више пута држали код њих игранке, на музику коју и Бајани познају, и показали су им нове кораке. Са овим потоњим су се међусобно позивали и на балове.

Данас се ретко одржавају традиционалне свадбе. Деца председнице су образовани фолклористи, за свадбу сина млади пар и део њихових пријатеља обукли су се у буњевачку „ношњу“. Младину хаљину су им позајмили из Сантова, с тим што је оглавље ношено последњи пут пре педесет година на правој свадби. А шта је то што је добро у Кружоку? Ево како то Каролина Сигечан формулише: лепо је видети да сви играју и да су сви насмејани. Ако осећаш да би и ти то знао, не мораш да посматраш са стране како уживају они што умеју да играју.