Међународни позоришни фестивал THEALTER у Сегедину, где из целог света наступају експериментална позоришта, ове године је приређен тридесети пут. Међу учесницима су традиционално најјачи глумци „јужне линије“: Суботица, Нови Сад, Темишвар и Арад. Директор Позоришта „Деже Костолањи“ из Суботице Андраш Урбан је најпознатије име, који најбоље разуме и осећа све трзаје балканских друштaва.
Јожеф Балог, један од оснивача и уметнички руководилац THEALTER каже да јужно од нас, на балканском простору постоји креативна уметничка енергија која скоро да игнорише висока култура Мађарске која гледа према Западу. Иако су између појединих земаља чести конфликти, уметници редовно одржавају везе, познају дела једни других, утичу једни на друге и тако демантују честу метафору да Сегедин није капија Европе или из другог правца Балкана. Овде постоји линија, хоризонт, проходно подручје за дух – било шта доноси политика, никада није отворена, а никада није ни затворена. Користимо обрасце једни других. Разумемо се у овим крајевима.
Позориште „Деже Костолањи“ често користи решење да се постојећа дела реинтерпретирају, стављају у нови контекст. Заједно с тим, запањујуће је да овога пута као сировину користи емблематски мађарски цртани филм Кадареве ере, серију Густав. У причи је централни лик, мали попустљиви, прилагодљиви човек који се стидљиво буни. Комад се састоји од одвојених епизода које се надограђују. Режисер је задржао форму мало разумљивог текста, ликови играју под маскама које потпуно подсећају на цртани лик, причу тумаче музика, глума и понеки натпис за објашњење.
У некој канцеларији четири Густава ударају печате. Шеф их тера, повремено их исплаћује из џепа, али стално поткрада неког од Густава за плату. Дотични плашљиво мумла нешто, па га отерају, а његов посао морају преостали да раде. На крају остане једини Густав који удара печате и рукама и ногама, али и од њега украду оно што је зарадио. Све је за продају, стално су снижења и распродаје, по дисконтним ценама могу да се купују телевизор, веш-машина, жене, срећа. Људи се позивају под заставама, слоганима, маршевима који се једва разликују, испод неких сваки Густав стане, пева и маршира, док се прича не заврши правом буком боја.
Глумци, Густави осматрају гледалиште, и свугде виде Густаве. На крају представе и понуде своје маске гледаоцима. У сали постаје мрачно, сви знају да је крај, али се ипак нико не помера, јер нико није сасвим сигуран – а ионако је мркли мрак. Када се појави провокативни натпис: „Време пролази. А Ви седите овде у мраку. Али због тога нисте Ви криви. Знамо ко је за све то крив.“ Па, наравно, то је Густав. А самоослобађање, избегавање одговорности је такође густавлук. Густав – то смо ми.
