21.02.2020.

Европљани на рубу Европе

Култура

У Српском културном центру „Коло“ у Морахалому Дан државности Србије обележен је спомен-изложбом српског песника, драмског писца, критичара и књижевног организатора Тодора Манојловића. Он је неговао односе како са песницима источне Европе, тако и са књижевницима западне Европе са почетка 20. века. У својим есејима и преводима он их је представио и приближио тадашњој југословенској јавности заинтересованој за литературу.

Article image
21.02.2020.

Каријера Тодора Манојловића је почела у Великом Бечкереку 1890-их година и вратила се тамо до 1960-их година. Потицао је из породице правника, па је отишао у Будимпешту да студира право, али је више волео да излази у друштво, него да учи. Уметност и уметници су га више занимали од правне науке.

Студирао је право и у Великом Варадину, јер му се чинило да ће га тамо лакше завршити. Преселио се, a тамо је управо у центру пажње било књижевно друштво Ендреа Адија. Као и многи други интелектуалци у Аустроугарској монархији, Манојловић је одлично говорио мађарски и немачки. Ушао је у Адијев круг и у круг Holnap-a.

Међутим, ни у Великом Варадину није успео да стекне диплому правника. Године 1910. одлази у Минхен на студије историје уметности. О Европи са почетка 20. века живо говори амбициозни младић, полиглот из Великог Бечкерека где год је дуже боравио. Након Минхена су следили Темишвар, Фиренца, Рим, Венеција. У Паризу се упознао са Аполинером, а дуго се дописивао и са Штефаном Цвајгом.

На преласку у 20. век Источноевропљани, којима је модернизам био узор, били су патриоте. Мађарска свест Ендреа Адија није била усмерена против других народа. Међутим, Први светски рат је убрзањем закаснелог развоја националних држава широк простор пред национализмом. Уметнички национализам био је супростављен модернизму који је обнављао уметности.

Манојловић није ово желео. Најважније уметнике свог времена представљао је у великим студијама – не само писце и песнике, већ и композиторе. Пратио је развој, појављивање нових доминантних аутора. Значај мађарског Атиле Јожефа одмах је препознао, а један од првих превода његових песама на страни језик потиче управо од Тодора Манојловића.

Имао је важну улогу и у југословенском литерарном животу, када су се 1920-их година еминентни српски, хрватски и словеначки писци окупљали у Београду. Познавајући историју јужнословенских народа, у његовом делу је и ово био правац уједначавања који је уместо супротности ‒ истицао заједничке карактеристике.

Након Другог светског рата Манојловић је некако запостављен. Комунистичка власт, која је победила и у Југославији, неко време је наметала преидеологизовани социјалистички реализам, те је настојала да у први план стави нове ауторе. Манојловић се повукао у Зрењанин.

Наш савременик, мађарски писац из Новог Сада Ласло Вегел је о њему написао:

„Био је српски писац са више културних идентитета, односно са хетерогеним идентитетом, што на почетку 20. века на рубовима Европе, нарочито у источној средњој Европи, није била ретка појава. Међутим, Тодор Манојловић је тај идентитет скоро узорно представљао, јер су у Војводини српска, мађарска, румунска, словачка и, наравно, јеврејска култура представљале веома занимљиву еклектичку легуру.

Међутим, ова појава је могућа само на рубним подручјима, док је у главним градовима, у центрима националне културе, нису најбоље разумели. То јест, и када су покушали да је протумаче, и тада су је доследно примали са подозрењем. Данас се овај еклектички дух преселио у национално мешовите мегаполисе Европе као што су Париз, Лондон и Берлин, па такозвани провинцијални песник и у свом спомену припада авангарди Европе.” Успомена и наслеђе Тодора Манојловића, који је преминуо 1968. године, савесно се негује у његовом родном граду, где је ова изложба и постављена. Лично и животно Манојловићево дело је изузетно погодно да постане симбол духовности коју заступа Центар „Коло“.