Један од власника Командитног друштва „Ренер“, средњег предузећа произвођача гуме и металних резервних делова за индустрију возила у Јаношхалми Тамаш Ренер, дипломирани инжењер и почасни доцент универзитета, веома цени рад 14-15 војвођанских радника ‒ мађарске и српске националности ‒ без чијег је рада сада принудно остала фирма због строге забране уласка преко границе. Протекле две-три године су запошљавали раднике који живе у Србији, али су они свакодневно путовали, од када је у Мађарској постао све већи недостатак квалификоване радне снаге.
„Веома брзо сам схватио да је у дијаспори у Србији још присутна радна култура, поштење и хуманост, који се у Мађарској све ређе налазе“, рекао је руководилац фирме, који далеко од већих индустријских центара, у низијском градићу претежно пољопривредног типа са 8300 житеља, запошљава 330 људи. Фирми веома недостају војвођански радници који путују овамо на посао и надају се да ће што пре поново моћи да долазе на своја радна места.
Они су могли да остану у Јаношхалми, јер им предузеће обезбеђује смештај у становима и стамбеним зградама. Природно је да је у ванредној ситуацији најбоље код куће, на првом месту је породица, човек мора да буде заједно са члановима породице. Тамаш Ренер вели да се и на њих односи оно што се односи на све раднике фирме: одговорни су за њих када нема (довољно) посла. Наравно, ово може трајати само дотле док предузеће има од чега да покрива трошкове.
Тренутно, руководилац предузећа поменути период процењује на три месеца. Од почетка епидемије потражња за њиховим производима је смањена за 30 процената. Срећом, добављачи су за више грана индустрије возила и извозе у више земаља, тако ће до краја лета, почетка јесени, сигурно имати посла. И овако, садашња криза много брже проузрокује штете привреди испољене услед епидемије корона вируса, него криза која је избила 2008. године, чије су се последице код нас осећале тек следеће године.
Који су разлози да у оваквом индустријском погону чији се послови не могу обављати од куће, где на радно место дневно долази више стотина људи, ни фабрика, а ни низ производних погона који раде – нису постали жариште заразе? Тамаш Ренер је на то одговорио да су највише угрожене групе: труднице, мајке са малом децом и раднике старије од 65 година послали на годишњи одмор. Остали се тачно и беспрекорно придржавају хигијенских правила, односно уредбе о поступању са робом која пристиже.
„Радимо као породица, чувамо се као што је обичај чувати чланове породице“ – рекао је руководилац предузећа.
Овој породици припадају и радници који путују на посао из Војводине. Тамаш Ренер је подсетио да се министар иностраних послова Петер Сијарто на преговорима у Београду залагао за поновно покретање путовања радника. Код јужних суседа су ограничења за епидемиолошку заштиту сада строжија него у Мађарској, али се и радници и руководилац фирме надају да ће после православног Ускрса преко мађарско-српске границе бити омогућен дневни путнички саобраћај у сврху обављања посла. Ово је обострани интерес како мађарске, тако и српске стране.
